Прошао је зимски солстициј када Сунце, кажу, три дана стоји на најнижој тачки неба прикупљајући снагу за нови узлет. Још се не примећује, али дан је данас минут-два дужи него јуче. Подједнако неприметно али сигурно у бројним саксијама увелико расте нови зелени станов-ник нашег града: сибирски кедар. Пре пар година многе Београђане је заинтересовала и надах-нула повест о Анастасији, усамљеници из сибирске тајге и ондашњим звонећим кедровима чије су семенке брзо добављене. Многе су проклијале и кедрићи сад већ расту, истина веома споро.

У својој постојбини сибирски кедар се посебно поштује и цени. Живи у просеку 300 до 400 година, поједини примерци и двоструко дуже. Стас му је величанствен: попут правих кедро-ва, може да стигне до 40 метара у висину са стаблом ширим од два метра у пречнику. У народ-ним приповестима често се јавља у лику мудрога старца, а у новије време све више се помње као симбол јединства човека и природе, као оса око које се може завртети нови круг њиховог складног суживота. Сибирски кедар заправо припада породици борова: његов научни назив, Pinus sibirica, то јасно говори. Ово је повољна околност зато што семенке правих кедрова нису јестиве, а семенке борова јесу. Семенке сибирског бора које у Русији зову орасима хранљивије су и лековитије од било ког другог језграстог плода: ораха, лешника, бадема, кестена…  У шумама оне су основна храна за многе животиње, а за људе су, од каменог доба све до дана данашњег, драгоцена намирница и трговачки артикал. Зато у Сибиру ово дрво зову још и „хлебно дрво“. То није све: дословце сваки његов део – кора, стабло смола, четине,  шишарке, семе, чак и тврда љуска коју треба разбити да би се до семена дошло, је лековит. И само боравак под сибирским кедром лечи, јер он немилице уништава непријатељске микробе - испитивања су показала да је ваздух у његовим насадима практично стерилан. Сибирски кедар у почетку веома споро расте: са 10 година висок је само око метар и по. У природи плод доноси тек са 40, а у негованим засадима са 20 година, да би потом рађао пуних 250 и више година.

На интернету се могу наћи подробна упутства за узгој која кажу да сибирски кедрови добро подносе градске услове, али и да су веома осетљиви на гљивична оболења којих нема у њиховој постојбини, те је коначна судбина ових беба што су никле у београдским саксијама веома неизвесна. Можда би се неко надлежан у граду могао побринути да се саднице увезу и брижљиво на најбољи начин однегују. Мада упорно и кратковидо бринемо само за краткорочне интересе, можда би овде могли да учинимо мали изузетак и усрећимо потомке бар тако што ћемо им омогућити да под величанственим сибирским кедровима у Београду сачекају нову, рецимо, 2313. годину…